Šišo

Perilla Frutescens ili Šišo je višegodišnja zeljasta zacinska i lekovita biljka. Nije otporna na temperature ispod nule pa se na otvorenom uzgaja kao jednogodišnja biljka, iako uz odredene uslove može preživeti i do -10°C. Pre svega ovu biljku ne treba mešati sa ukrasnom ili baštenskom koprivicom (Coleus). Iako su obe biljke deo porodice nana, pripadaju razlicitim rodovima, ali ljudi ih cesto mešaju zbog slicnog lista koji podseca na list koprive. Do nedavno nismo ni imali naziv za ovu biljku, ali sa popularizacijom japanske kulture i kuhinje preuzeli smo naziv Šiso, kao i mnoge druge zemlje. Šiso je važan deo savremene japanske i korejske kuhinje a prirodno stanište su mu i Kina i Indija. Biljka raste žbunasto i poraste do 60 cm u visinu i oko 30 cm u širinu. Postoji zeleni i crveni ili ljubicasti šiso. Aromu biljke je najbolje opisati kao kombinaciju cimeta, korijandera i citrusa, pa cak i bosiljka. Izmedu zelenog i crvenog postoje male razlike u aromi ali u suštini je slican ukus. Kupujete ljubicasti šiso.

Upotreba biljke je zaista široka. Biljka je jestiva cela osim korena. Iako je poreklom sa dalekog istoka, najbolje se uklapa uz hranu koja se koristi na našim prostorima. Mlade biljke, svež ili sušen list se mogu dodavati u salate, zelene i vocne. Sušen list se dodaje u mikseve cajeva. Svež list se koristi kao zacin za meso sa roštilja, svinjetinu i ribu, a narocito tunjevinu. Seckan list se od voca narocito uklapa sa šljivom, tako da pretpostavljam da bi se mogao dodavati i u slatko od šljiva, a dobro ide i uz citruse i bobicasto voce. Uklapa se sa grilovanim ili prženim povrcem, kajganom i sa jogurtom. Od povrca i drugih namirnica dobro se slaže sa šargarepom, pirincem, avokadom, krastavcima, paradajzom, pecurkama, dumbirom, susamom i testeninama. Koristi se i za spremanje sirupa i sokova, za to je narocito pogodan ljubicasti šiso. Sirupi i list se koriste i za koktele, popularni su šiso vodka (sa sirupom od šisoa) i šiso mohito (sa listom šisoa umesto lista nane). Suv mleveni list se može mešati sa šecerom, kristal ili u prahu i tako se dobija šiso šecer, koji se koristi za dezerte, a može se mešati i sa makom. Nezrele cvasti se koriste kao dodatak supama i corbama, a stariji cvetovi se mogu pržiti i pohovati. Seme se koristi kao zacin za turšije, izuzetan je za kisele krastavcice.

Što se tice lekovitih svojstava, tu je takode široka primena u istocnoj narodnoj medicini. Sok iz lišca se spolja koristi za lecenje posekotina i rana. Interno se koristi za ublažavanje i lecenje astme, prehlada i nazeba, bronhitisa, mucnine, povracanja, bolova u predelu abdomena, trovanja hranom i alergijskih reakcija, zatvora.. Interno se uglavnom koristi u obliku cajeva a zadnjih godina se u mnogim azijskim zemljama mogu naci komercijalni ekstrakti ove biljke kao prirodni lekovi protiv gripa, kašlja i alergija. Biljka ima izuzetna antibakterijska i antivirusna svojstva, jaku antioksidativnu aktivnost, što znaci da sprecava oštecenja celija, hronicne bolesti i usporava starenje. Deluje antisepticki i greje i opušta organizam. Sadrži do 1,3% etericnih ulja. Trudnice bi trebale izbegavati ovu biljku.

Lako se uzgaja, seje se po površini supstrata u kontejnerima ili cašama i prekrije veoma tankim slojem zemlje, jer je seme sitno. Održava se vlažnost, a kad biljke malo porastu rasaduju se u vece saksije ili na otvoreno. Može se uzgajati u stanu kao saksijska biljka preko cele godine.